Preuzmi Maturang aplikaciju
Prijemni.infostud.com
  • Cela plata za pripremu budućeg brucoša


(Preuzeto sa sajta Politika - 19.02.2018. )

Od oko 220.000 studenata na državnim univerzitetima i visokim školama polovina ih je na državnom budžetu, dok ostali studiranje plaćaju iz svog džepa i zato svakoj novoj generaciji brucoša nije svejedno u kojoj će od ove dve grupe studenata biti. 

Polaganje ispita

Foto: Shutterstock

Ili će morati na neki od privatnih univerziteta. Zato se maturanti pripremaju za prijemne ispite, pa ko na tim ispitima osvoji više bodova, ima i više izgleda da se školuje o trošku države.

Kako se maturanti pripremaju za prijemne? Oni koji su još jesenas odlučili šta će da studiraju lako mogu da pohađaju pripremnu nastavu na nekom od fakulteta, jer se na skoro svakom od naših univerziteta organizuje takva nastava. Časovi se održavaju subotom ili nedeljom, a na mnogim fakultetima u Beogradu ova nastava je u punom jeku. Negde je počela u decembru (Medicinski), negde u januaru (Ekonomski), dok na Elektrotehničkom traje od oktobra do početka juna. Na većini fakulteta pripreme su iz dva predmeta, a časove budućim studentima najčešće drže asistenti.

Cene kurseva su slične. Na Matematičkom fakultetu za matematiku se plaća 24.750 ili 27.000 dinara, u zavisnosti od toga da li je uplata odjednom ili u dve rate, na FON-u 26.000 ili 28.000, na Medicinskom se za 60 časova hemije plaća 33.000 dinara, a isto toliko i za biologiju. Na Elektrotehničkom cena je 36.000 ili 40.000 dinara u dve rate za matematiku, ali je organizovan i kurs za fiziku.

Pripremnu nastavu tokom jedne godine pohađa u proseku 100–200 maturanata, pa fakulteti i asistenti na njima tako imaju dodatni prihod, a budući studenti ipak steknu solidna znanja. Na kraju kursa, kako nam je rekao Boris Velinović sa Elektrotehničkog fakulteta, polažu čak i probne prijemne – „da ih prođe strah”.

Postoje i specijalizovane agencije koje se bave pripremom budućih studenata za prvi ispit na fakultetu, ali vlasnik jedne od tih agencija („BVG logik”) Goran Milošević pripreme za prijemne na fakultetima naziva „nelojalnom konkurencijom”. To je, kaže, kao kad bi onaj ko vas je učio da vozite automobil kasnije na ispitu odlučivao o tome da li ste položili ispit. Vlasnik agencije „Dizajer” Zoran Sokolović, pak, kaže da su fakultetske pripreme skuplje od agencijskih, a na fakultetima drže nastavu „eks katedra”, dok se u agencijama radi u malim grupama.

Osim samih fakulteta i agencija, pripremama za upis bave se „na crno” i mnogi nastavnici, ali po pravilu za one đake koji mogu da plate individualne časove, tako da i u ovom segmentu školovanja danas dolaze do izražaja socijalne razlike. Najpre po tome što deca iz siromašnih porodica nemaju novca za ove pripreme, dok oni bogatiji mogu da plate ne samo kurseve na fakultetima, nego i dodatne časove „kod kuće”. Deca iz boljestojećih porodica tako često imaju i veće šanse da se upišu na popularne fakultete, dok siromašnijima preostaju oni koji jedva upišu predviđeni broj studenata.

Nejednakost se ovde ispoljava i u zavisnosti od toga da li je fakultet koji želite da upišete u gradu u kojem živite ili ste daleko od njega. Oni iz unutrašnjosti primorani su da se snalaze, jer retki su oni koji će svake subote putovati ko zna koliko kilometara na fakultet na pripremnu nastavu.

Dr Danilo Vuković, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu, ove nejednakosti u pripremama za studiranje dovodi u vezu i sa drugim nejednakostima s kojima se suočavamo u obrazovanju. On kaže da mnoga deca u Srbiji idu na privatne časove, ali iz siromašnijih porodica tek svaki četvrti đak, a iz bogatijih svaki drugi. Međutim, u Austriji iz bogatijih porodica privatne časove ima tek svaki četvrti, a u Švedskoj tek svaki deseti đak.

Kod nas na privatne časove manje idu i deca iz seoskih sredina, što takođe znatno povećava nejednakosti u obrazovanju.

– Ako deca ne nauče dovoljno u školi, s njima mogu da rade roditelji ili mogu da idu na privatne časove. To znači da će deca iz imućnijih porodica u tom sistemu biti favorizovana, dok siromašni i manje obrazovani roditelji slabije mogu da pomognu svojim đacima – kaže dr Vuković i objašnjava da se ove razlike vide i na univerzitetu, gde je sve više dece bolje obrazovanih i situiranih roditelja.

Vuković ne raspolaže podacima o pohađanju pripremne nastave za upis na fakultete, ali kaže da se zna da su gimnazijalci češće na dodatnoj nastavi nego učenici srednjih stručnih škola, a pripreme za prijemne ispite su deo te dodatne nastave. Podseća i na to da će od 2021. godine đaci polagati državnu maturu i nada se da će tada postojati objektivniji kriterijumi ocenjivanja znanja.

– Ali ni državna matura nije garancija da će postojeće nejednakosti nestati ako škole ne uspeju da „vrate” proces učenja u učionice i ako đacima roditeljska pomoć i privatni časovi budu manje potrebni.

Važno je, kaže Vuković, i vraćanje ugleda i autoriteta prosvetnim radnicima. Jer, ako škola ostane mesto gde će se zapošljavati „oni koji nisu mogli da nađu bolji posao” i oni koji su slabo plaćeni, a autoritet i znanje im osporavaju svi, od političara, preko roditelja, do medija, onda teško možemo očekivati da će državna matura, sama po sebi, doneti neki napredak obrazovanju.

 

Jedna plata godišnje na privatne časove

Prema nekim podacima iz 2006. godine, prosečna porodica u Srbiji godišnje je na obrazovanje trošila oko 470 evra (tada oko 38.000 dinara), a više od polovine tog iznosa, oko 270 evra, odlazilo je na privatne časove. U tom periodu prosečna plata je bila oko 270 evra, što znači da je jedna mesečna plata odlazila na privatne časove, kaže Danilo Vuković.


Izdvojeni univerziteti i fakulteti: