Zadovoljan celom pričom, za sada

Uči se u kontinuitetu i kolokviranje vežbi se ne preskače. Imaju ogledne farme i dosta životinja i na samom faksu. Trenutno ne plaćamo školarinu.

Kada, kako i zasto sam spakovao kamperski ranac i prešao na Veterinarski fakultet u Beču, nije mi ostalo puno u sećanju, mada nije ni bilo tako davno. Nisa ni danas sigurna odakle meni ideja da odem dalje od Subotice da bih studirao u belom svetu. Desilo se, valjda…

Već u avgustu sam bio u gradu koji je za naš balkanski narod značio mnogo više nego što mnogi znaju, a nesrećno je što nas i dan danas neki smatraju neprijateljima. Ne znam da li ste ikada osetili kako neko promeni raspoloženje kad čuje ko ste i odakle ste. Mnogo je loš trip.

No, kao što rekoh, u avgustu sam bio u Beču, mesec dana na intenzivnom kursu nemačkog. U isto vreme sam predao dokumenta na faksu i kad sam se vratio u Beograd, čekao sam odgovor preko mejla da li sam primljen ili ne. Ne daj Bože nikome takvo iščekivanje! U međuvremenu sam zaključio da imam posla sa birokratama, ništa manjim od ovih naših samo što ovi u Beču koriste i mejl ponekad. Ipak, ja tu iscimam nekoga iz kancelarije za međunarodne odnose da mi jave šta je bilo sa mojom prijavom i... negde oko sredine septembra dobijem potvrdan faks i sa njim pravo u ambasadu kod Kalemegdana!

E, tu me je čekalo pitanje koga imam u Beču i kod koga idem i gomila drugih gluposti.. Znači – užas! Oseti se čovek k'o najjadnije stvorenje na svetu. Još kad ti oni sa osnovnom školom na ulazu objašnjavaju koliko smeš da udahneš i izdahneš u onom redu, dođe ti da svisneš. Ali, dobro... sve ima svoj kraj... pa i red ispred ambasade.

Kako se priznaju i polažu ispiti

Veterinarski univerzitet u Beču je nezavisan od Bečkog univerziteta, što znači – velika autonomija, mnogo zaposlenih, puno novca koji dobijaju od države i savršeni uslovi za rad...

Priznavanje ispita sa beogradskog fakulteta je problematično mada sam ja super prošao. Sreća, valjda. Ne postoji pisano pravilo kako se priznaju ispiti, oni imaju prevod našeg nastavnog plana i programa, pa onako otprilike. Osnovne studije su na nemačkom i nema ovde studiranja bez bar neke osnove, sa kojom sam i ja došao, pa se dalje uči i nadograđuje.

Profesori su strava! Na ispitu ti dokazuju da razumeš i da nije ništa komplikovano. To ne znači da manje traže od gospode u Bograde, ali nisu k'o ovi naši iskompleksirani mufljuzi koji samo gledaju da ti nađu šta ne znaš. Uči se u kontinuitetu i kolokviranje vežbi se ne preskače. Imaju ogledne farme i dosta životinja i na samom faksu.

Bez školarine ali sa stanarinom

Trenutno ne plaćamo školarinu (Istočna Evropa). Međutim šta će biti kasnije – ne znam i o tome se ne priča. Sve u svemu gledam da privodim studije kraju, da me ne iznenade!

Sobe u domovima su skupe i nešto često menjaju cenu, naviše naravno. Dvokrevetna soba po osobi košta minimum 220 evra za mesec dana. Jednokrevetna soba sa kupatilom i kuhinjom vas izađe 280 evra mesečno.

I to bi bilo to, ukratko. Sada upisujem 8. semestar i nekako nazirem kraj. Zadovoljan sam celom pričom do sada i nadam se da će sve ići do kraja kako treba. A ako nekome treba bilo kakva informacija vezano za studiranje ovde, javite se. I da znate da se podaci stalno menjaju. Vodite računa o tome da budete sveže informisani...

Medić Strahinja,
januar 2004.
strmbg @hotmail.com

P.S. Sajt Univeziteta je http://www.vu-wien.ac.at